Počeću ovaj tekst u hvalisavom tonu i reći kako sam u prethodnih 6 meseci uspeo da odigram ceo Elder Scrolls serijal. Dobro, ne ceo; ipak se na listi nije našla Arena, sa kojom je sve davne ‘94. krenulo, kao ni 2 sporedne igre koje suštinski nemaju osobine koje definišu Elder Scrolls. No, sve ostalo – Daggerfall, Morrowind, Oblivion i Skyrim, uz sve ekspanzije – prošlo je kroz moje ruke i dovelo do smanjenog broja sati spavanja. Pravo je vreme da dam konačan sud i objasnim zašto mislim da je Morrowind vrhunac serijala koji će teško biti ikad nadmašen.
Na raskrsnici starog i novog
Mnogi ne znaju, ali originalni Morrowind je prvenstveno zamišljen kao nadograđena verzija Daggerfalla, što je uključivalo implementiranu celu mapu provincije Morrowind koja je trebala biti proceduralno generisana. Umesto mape od velikog okeana pa do granice sa Skyrimom, dobili smo samo ostrvo Vvardenfell, a umesto proceduralne generisanosti, dobili smo ručnu preciznost. To je trenutak kada se odustaje od preambicioznog simulacijskog iskustva i prelazi na ono što je svima poznato na sam pomen ovog serijala.
Evolucija se dogodila i na nivou filozofije gameplaya. Morrowind je ostao veran složenosti, te tako i dalje postoje desetine atributa, borbeni sistem koji se bazira na kockicama koje se bacaju u pozadini, skill checkovi itd. Na sve to, to je i prva igra u serijalu koja počinje da gradi svesno oblikovano igračko iskustvo: questovi su režirani, frakcije prate logiku sveta, i napredovanje je mnogo smislenije i sveobuhvatnije.
Neponovljiva vanzemaljska atmosfera
Nepravedno potcenjen aspekt Morrowinda u diskusijama i ono što igru zaista čini unikatnom, ne samo za ovaj serijal, već u gamingu uopšte, jeste atmosfera. Dok Oblivion i Skyrim igraju na dosta standardizovanim fantasy kartama – zmajeve, zamkove, šume itd., Morrowind ipak ne prati zapadnjačku formulu, nego igrača baca na ostrvo koje više podseća na neku drugu planetu nego na Tamriel. Tu možemo sresti ogromne pečurke umesto drveća, arhitekturu koja podseća na organsku masu, peščane oluje, neprijatelje koji nemaju jasnu mitološku povezanost i još mnogo toga.
Uz to, atmosferu na jedan potpuno novi nivo diže ono što nijedna igra ne može veštački nadoknaditi – muzička podloga. Kompozicije Jeremyja Soulea ne pokušavaju da impresioniraju grandioznošću, već da izazovu razne osećaje otkrića, stranosti i melanholičnosti. Te kompozicije nisu tehnički previše kompleksne, niti dominiraju, već umesto toga diskretno boje svaki trenutak proveden na tlu nezaboravnog sveta. Poslušajte samo „Nerevar Rising“ i sve ostalo će vam se ukazati samo od sebe.
Svet koji priča, ali ne objašnjava
U današnje vreme kada većina igara pokušava igraču da objasni svoj svet kroz mnoštvo cutscena, informacija na ekranu i eksplicitne ekspozicije, Morrowind deluje totalno drugačije. Njegov narativ je nemoguće odvojiti od worldbuildinga i od igračeve želje za istraživanjem. Ništa se ne servira – nema uvoda od 20 minuta u kojem se objašnjavaju pozicija igrača, konflikti u svetu, ko je božanstvo, a ko neprijatelj. Umesto toga, igrač, bez privilegija i konteksta, biva ubačen u svet koji postoji i bez njega i u kojem se ne vrti sve oko igračeve volje.
Priča o povratku Nerevarinu, usponu Dagoth Ura i raspadu Tribunala nije samo epska, već i dvosmislena u nekim trenucima. Igra nam nikad eksplicitno ne govori da smo mi „Izabrani“, već nam to govore drugi likovi unutar sveta, iz svojih interesa. Sumnja se navlači kao magla, prostora za tumačenje je puno, jer sve frakcije imaju svoju verziju istine, svoj način tumačenja i ništa od svega toga nije nužno tačno. Takva nesigurnost koja se postepeno uvlači dovodi nas do mnogo pitanja.
Worldbuilding, sam po sebi, funkcioniše na sličnom principu. Istorija i važni detalji se saznaju spontano, kroz dijaloge sa običnim građanima, kroz table u hramovima, razne knjige po bibliotekama, ali i kroz razne sporedne questove koji indirektno objašnjavaju istoriju raznih odnosa. Sve do sad navedeno dovodi do ključnog efekta – sve je u službi sveta koji jasno deluje kao da je tu bio mnogo pre nas i kao da će ostati mnogo posle.
Bez skaliranja, bez milosti!
Ako to što mlađi odustaju od Morrowinda možemo svesti na jednu stavku, to je definitivno gameplay, a preciznije rečeno borbeni sistem. Igrači odustaju pre nego što dobiju nešto zauzvrat, a to je iz razloga što borba deluje nelogično – iako dobijamo vizuelnu potvrdu da je naš mač prošao kroz meso neprijatelja, ta potvrda ne važi i za HP tog protivnika. Ovakve kritike su osnovane, jer ovaj sistem definitivno ima svojih problema i teško se privići na njega, ali čak uprkos tome, ima i dosta da ponudi.
U Morrowindu sve što radimo – od razgovora, preko borbe, pa sve do krađa i kretanja – usko je vezano za veštine i statistike. Ako si nov u nečemu, tvoj karakter to stvarno ne zna da radi. Ne postoji „auto-balans“, tako da je početak dosta spor i odbojan, a frustracija koja se može osetiti je realna stvar. No, jednako realno je i kada posle nekoliko sati počnete pogađati svaki udarac, izbegavati protivnike, levitirati itd.
Odsustvo skaliranja levela NPC-eva celokupnom iskustvu doprinosi u više dimenzija. Vi i u teoriji i u praksi možete otići na bilo koji deo mape i boriti se sa bilo kim, ali to ne znači da će neprijatelji biti prilagođeni vašoj snazi. Druga dimenzija vezana je za istraživanje, te je tako moguće nabaviti razne end-game artefakte u ranoj fazi ako znate gde da ih tražite. Oni nisu sakriveni iza brojeva i neće se početi pojavljivati tek nakon što dođete do određenog nivoa (kao u svim ostalim ES). Oni predstavljaju deo tog sveta i zaista je osećaj posebnosti kada slučajnim istraživanjem neke banditske pećine ili daedric ruševine naletimo na nešto posebno neprocenjiv.
Zaključak
Mogao bih o dobrim stranama Morrowinda pisati knjigu i to bih verovatno i morao uraditi ako bih želeo pokriti sve. No, to ipak ne znači da mislim da je Morrowind savršena igra; čak šta više, smatram da ima mnogo problema – neki od njih su tipično „elder scrollsovski“, dok su drugi plod vremena u kojem je nastao, i tu govorimo o interfejsu, bagovima, neintuitivnim odlukama itd.
Ipak, nijedna mana ne briše ono zbog čega mu se ogroman broj igrača nebrojano puta vraća. U celokupnoj neispeglanosti leži karakter, ali ujedno i poštovanje prema igraču. Morrowind nije dizajniran da bude „noob-friendly“ kao što je to Skyrim, već da bude svet – živ, kompleksan i zagonetan. Kada mu priđemo kako treba, nagrađuje nas sa nečim što nijedan drugi Elder Scrolls nikad nije uspeo.
Ako želite biti u toku s najnovijim sadržajem, zapratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našem Discord serveru.
About the author
Postoji veliki problem sa datumima izlazaka video igara!
Još od doba pandemije svedoci smo znatno većem broju prekriženih originalno zamišljenih datuma izlazaka video igara. Posle fijaska kakav je bio Cyberpunk 2077, mnogi bi rekli da je tako i bolje i da se isplati čekati duže ako ćemo dobiti proizvod u stanju kakvom se nadamo. Ja se, kao dosta strpljiv tip osobe, slažem s tim načelno, ali me to ne sprečava da istražim da li su datumi izgubili smisao time što se prerano govori o njima. Podaci, podaci i još podataka Kako bismo se sklonili od okvira subjektivnog osećaja i približili činjenicama, najbolje je uključiti podatke. Bitno je istaći da se ovde ne radi o mojim ličnim istraživanjima i da nećemo posmatrati period pandemije, već vreme nakon njega, pošto se pandemija svakako smatra specifičnim uslovom. Prema istraživanju Let’s Talk About, u 2022. godini je preko polovine velikih naslova barem […]
Neke igre treba igrati samo jednom!
Svako ko voli dobru knjigu ili film zna da se, s vremena na vreme, volimo vratiti i ponovo pogledati ključne scene, pročitati omiljeni pasus ili jednostavno iskusiti istu emociju iznova. Namerno sam iskoristio reč „istu“ iako sam potpuno svestan da za nju ovde nema mesta, jer, nevezano za to što nam je radnja poznata, vrlo je verovatno da ćemo svaki naredni put isto delo doživeti na barem delimično različit način. Video igre nisu drugačije po tom pitanju... Donekle, u isto vreme su i veoma različite, te zbog toga neke od njih možemo igrati iznova i iznova u nedogled, dok bi druge trebali iskusiti samo jednom. Video igre i prostor za eksperimentisanje Odgovor na pitanje zašto igramo igre iznova je dosta kompleksan. Svima je verovatno već jasno da je glavna razlika između video igara i ostalih medijuma u interaktivnosti sa svetom […]
Video igre su ultimativna umetnička forma beskonačnog potencijala
Ne znam da li je to samo subjektivni osećaj ili je zaista tako, ali smatram da se o gaming industriji poslednjih godina priča samo kroz prizmu novca – bilo da govorimo o zaradi kompanija, bilo o cenama video igara, bilo o ulaganjima itd. Iz tog razloga odlučio sam da malo skrenem sa tog narativa i analiziram potencijal koji ova industrija ima, a koji je zaista ogroman. Igre kao sinteza umetnosti Ako bismo se nekako vratili u prvu polovinu 20. veka, sasvim je sigurno da bismo sada razgovarali o nekoj izložbi u galeriji, nekoj knjizi, nekoj muzici ili možda nekim ranim verzijama filma. Ono što je zajedničko za sve ove vidove umetnosti u određenoj meri jeste težnja za ličnom ekspresijom, prikazivanjem nekih događaja ili nečem sličnom. Razvoj tehnologije je obezbedio veću pristupačnost, rasprostranjenost i kvalitet svih navedenih umetnosti, ali je u […]
Žanrovi video igara više nemaju smisla!
Verovatno vam je poznata sledeća situacija: otvarate neku digitalnu prodavnicu sa željom da pronađete novu igru. Filtrirate po žanrovima i kažete sebi: „Sledeće što mi se igra je neki dobar RPG.“ U sledećem trenutku dobijate pozamašnu listu igara koje nemaju mnogo toga zajedničkog – jedna je pucačina iz prvog lica sa skill treejem, druga je taktička avantura, a treća pak neki simulator. Sva ta konfuzija vas navodi da ipak potražite nešto jednostavnije, neki platformer, recimo. Tako, listajući listu platformera, tu vidite 2D igre slične Super Mariu, zatim neki roguelike poput Hollow Knighta i na sve to i poneku 3D avanturu sa zagonetkama. To sve ujedno dovodi do zaključka – možda nije problem u igrama, možda je u žanrovima. Žanrovi su smislen koncept koji u gamingu ne funkcioniše. Svima je jasno da mi kao ljudi imamo tendenciju da vršimo kategorizaciju praktično […]
Ljubavno pismo najboljem Elder Scrollsu u serijalu!
Počeću ovaj tekst u hvalisavom tonu i reći kako sam u prethodnih 6 meseci uspeo da odigram ceo Elder Scrolls serijal. Dobro, ne ceo; ipak se na listi nije našla Arena, sa kojom je sve davne ‘94. krenulo, kao ni 2 sporedne igre koje suštinski nemaju osobine koje definišu Elder Scrolls. No, sve ostalo – Daggerfall, Morrowind, Oblivion i Skyrim, uz sve ekspanzije – prošlo je kroz moje ruke i dovelo do smanjenog broja sati spavanja. Pravo je vreme da dam konačan sud i objasnim zašto mislim da je Morrowind vrhunac serijala koji će teško biti ikad nadmašen. Na raskrsnici starog i novog Mnogi ne znaju, ali originalni Morrowind je prvenstveno zamišljen kao nadograđena verzija Daggerfalla, što je uključivalo implementiranu celu mapu provincije Morrowind koja je trebala biti proceduralno generisana. Umesto mape od velikog okeana pa do granice sa Skyrimom, […]
Nemojmo praviti istu grešku i sa The Witcher 4!
Kao što je već svima poznato, The Witcher 4 je dobio šturi prikaz gameplaya na State of Unreal. Hajp se već oseća u vazduhu, nove teorije i diskusije o mogućem zapletu u priči se sve više pominju, a očekivanja da ćemo dobiti još jednu igru koja će definisati i obeležiti generaciju su sve rasprostranjenija. No, zastanimo za trenutak i postavimo sebi pitanje – nismo li ovo sve već videli i to više puta? Pre svega, treba krenuti od onoga što znamo zasigurno. The Witcher 4 je prvi u novoj trilogiji igara ovog serijala koja je smeštena nakon događaja iz The Witcher 3. To ujedno znači da je gotovo sa Geraltom kao protagonistom, te ćemo tako preuzeti ulogu Ciri, koja je dobro poznata svim ljubiteljima. Nakon prikaza tech demoa, nekako prirodno, internetom je krenula lavina pozitivnih komentara, ali treba biti svestan […]
Related
World of Tanks 2025: Ratna mašinerija koja odbija da stane – ali po koju cijenu?
Petnaest godina nakon što je prvi put ispalio granatu, World of Tanks i dalje vozi. Možda više ne juri kao nekada, ali svakako nije stao – štaviše, Wargaming ga u 2025. godini održava živim boljim rebalansima, tehničkim unapređenjima i, konačno, dodacima koje su fanovi tražili godinama. Da li je to dovoljno da ova oklopna mašina ostane relevantna u sve bržem F2P svijetu? Zavisi koga pitate – ali brojke, promjene i (neizbježne) kontroverze kažu svoje. Najglasniji “klik” ove godine bila je najava i implementacija PvE misija. Da, nakon decenije odbijanja, World of Tanks je otvorio vrata igračima koji ne žele odmah biti razneseni u PvP haosu. Novi modovi nude misije sa narativnom pozadinom, AI neprijateljima i zadacima koji podsjećaju na stare kampanje iz RTS igara. Iskusnim tenkistima to možda djeluje kao trivijalna digresija, ali realno – PvE je savršen most za […]
Postoji veliki problem sa datumima izlazaka video igara!
Još od doba pandemije svedoci smo znatno većem broju prekriženih originalno zamišljenih datuma izlazaka video igara. Posle fijaska kakav je bio Cyberpunk 2077, mnogi bi rekli da je tako i bolje i da se isplati čekati duže ako ćemo dobiti proizvod u stanju kakvom se nadamo. Ja se, kao dosta strpljiv tip osobe, slažem s tim načelno, ali me to ne sprečava da istražim da li su datumi izgubili smisao time što se prerano govori o njima. Podaci, podaci i još podataka Kako bismo se sklonili od okvira subjektivnog osećaja i približili činjenicama, najbolje je uključiti podatke. Bitno je istaći da se ovde ne radi o mojim ličnim istraživanjima i da nećemo posmatrati period pandemije, već vreme nakon njega, pošto se pandemija svakako smatra specifičnim uslovom. Prema istraživanju Let’s Talk About, u 2022. godini je preko polovine velikih naslova barem […]
Neke igre treba igrati samo jednom!
Svako ko voli dobru knjigu ili film zna da se, s vremena na vreme, volimo vratiti i ponovo pogledati ključne scene, pročitati omiljeni pasus ili jednostavno iskusiti istu emociju iznova. Namerno sam iskoristio reč „istu“ iako sam potpuno svestan da za nju ovde nema mesta, jer, nevezano za to što nam je radnja poznata, vrlo je verovatno da ćemo svaki naredni put isto delo doživeti na barem delimično različit način. Video igre nisu drugačije po tom pitanju... Donekle, u isto vreme su i veoma različite, te zbog toga neke od njih možemo igrati iznova i iznova u nedogled, dok bi druge trebali iskusiti samo jednom. Video igre i prostor za eksperimentisanje Odgovor na pitanje zašto igramo igre iznova je dosta kompleksan. Svima je verovatno već jasno da je glavna razlika između video igara i ostalih medijuma u interaktivnosti sa svetom […]
Video igre su ultimativna umetnička forma beskonačnog potencijala
Ne znam da li je to samo subjektivni osećaj ili je zaista tako, ali smatram da se o gaming industriji poslednjih godina priča samo kroz prizmu novca – bilo da govorimo o zaradi kompanija, bilo o cenama video igara, bilo o ulaganjima itd. Iz tog razloga odlučio sam da malo skrenem sa tog narativa i analiziram potencijal koji ova industrija ima, a koji je zaista ogroman. Igre kao sinteza umetnosti Ako bismo se nekako vratili u prvu polovinu 20. veka, sasvim je sigurno da bismo sada razgovarali o nekoj izložbi u galeriji, nekoj knjizi, nekoj muzici ili možda nekim ranim verzijama filma. Ono što je zajedničko za sve ove vidove umetnosti u određenoj meri jeste težnja za ličnom ekspresijom, prikazivanjem nekih događaja ili nečem sličnom. Razvoj tehnologije je obezbedio veću pristupačnost, rasprostranjenost i kvalitet svih navedenih umetnosti, ali je u […]
Žanrovi video igara više nemaju smisla!
Verovatno vam je poznata sledeća situacija: otvarate neku digitalnu prodavnicu sa željom da pronađete novu igru. Filtrirate po žanrovima i kažete sebi: „Sledeće što mi se igra je neki dobar RPG.“ U sledećem trenutku dobijate pozamašnu listu igara koje nemaju mnogo toga zajedničkog – jedna je pucačina iz prvog lica sa skill treejem, druga je taktička avantura, a treća pak neki simulator. Sva ta konfuzija vas navodi da ipak potražite nešto jednostavnije, neki platformer, recimo. Tako, listajući listu platformera, tu vidite 2D igre slične Super Mariu, zatim neki roguelike poput Hollow Knighta i na sve to i poneku 3D avanturu sa zagonetkama. To sve ujedno dovodi do zaključka – možda nije problem u igrama, možda je u žanrovima. Žanrovi su smislen koncept koji u gamingu ne funkcioniše. Svima je jasno da mi kao ljudi imamo tendenciju da vršimo kategorizaciju praktično […]
Nemojmo praviti istu grešku i sa The Witcher 4!
Kao što je već svima poznato, The Witcher 4 je dobio šturi prikaz gameplaya na State of Unreal. Hajp se već oseća u vazduhu, nove teorije i diskusije o mogućem zapletu u priči se sve više pominju, a očekivanja da ćemo dobiti još jednu igru koja će definisati i obeležiti generaciju su sve rasprostranjenija. No, zastanimo za trenutak i postavimo sebi pitanje – nismo li ovo sve već videli i to više puta? Pre svega, treba krenuti od onoga što znamo zasigurno. The Witcher 4 je prvi u novoj trilogiji igara ovog serijala koja je smeštena nakon događaja iz The Witcher 3. To ujedno znači da je gotovo sa Geraltom kao protagonistom, te ćemo tako preuzeti ulogu Ciri, koja je dobro poznata svim ljubiteljima. Nakon prikaza tech demoa, nekako prirodno, internetom je krenula lavina pozitivnih komentara, ali treba biti svestan […]
Be the first to leave a comment