Svako ko voli dobru knjigu ili film zna da se, s vremena na vreme, volimo vratiti i ponovo pogledati ključne scene, pročitati omiljeni pasus ili jednostavno iskusiti istu emociju iznova. Namerno sam iskoristio reč „istu“ iako sam potpuno svestan da za nju ovde nema mesta, jer, nevezano za to što nam je radnja poznata, vrlo je verovatno da ćemo svaki naredni put isto delo doživeti na barem delimično različit način. Video igre nisu drugačije po tom pitanju… Donekle, u isto vreme su i veoma različite, te zbog toga neke od njih možemo igrati iznova i iznova u nedogled, dok bi druge trebali iskusiti samo jednom.
Video igre i prostor za eksperimentisanje
Odgovor na pitanje zašto igramo igre iznova je dosta kompleksan. Svima je verovatno već jasno da je glavna razlika između video igara i ostalih medijuma u interaktivnosti sa svetom u kojem se nalazimo. U kontekstu ove priče, to znači da kada poredimo ponovno igranje igre sa ponovnim gledanjem filma, u nužno teorijskom smislu, možemo daleko više izvući iz igre. Film, knjiga ili bilo šta drugo, iako nemaju linearnu strukturu, ipak se proživljavaju na linearan način.
U praktičnom smislu, to znači da ono što ste proživeli na 16. stranici knjige ili na prvom satu filma uvek će biti to isto, dok kod igara nije baš tako, jer one po svojoj prirodi daju prostor za eksperimentisanje. To važi i sa apstraktne strane, tako da samo promena težine može promeniti naš celokupni pristup i način na koji vidimo okolinu. Tu su i skrivene stvari, glitchevi i eksploiti, i mnoštvo drugih detalja koji utiču. Iz svega toga možemo zaključiti da je hipotetički prostor i mogućnost ponavljanja daleko veći nego što kod bilo kog drugog medijuma može biti.
Igre bazirane na znanju
Priču na ovu temu treba započeti sa najočiglednijom grupom, a to su igre bazirane na znanju i primeni istog, žanrovski okarakterisane kao puzzle igre. Kod njih, srž doživljaja leži u povezivanju sakupljenih znanja i logike i dolaska do neprocenjivog „bingo“ momenta. Međutim, upravo taj trenutak i čini temelj njihove suštinske neponovljivosti. Kada jednom znamo rešenje, igra gubi svoju primarnu ulogu – više ne testira igrača, niti ga tera na razmišljanje.To važi čak i ako zaigramo nešto par godina nakon inicijalnog prelaska. Tako sam ja pokušao zaigrati Portal 2 par godina nakon prvog prelaska i ceo moj playthrough se sveo na pokušavanje da se setim kako sam rešio određenu zagonetku, umesto da pokušavam da ih shvatim.
Vredno je napomenuti da su developeri uočili ovo i da neki od njih svoje igre baziraju na nasumično generisanim zagonetkama, što je svakako zanimljivo rešenje, ali nama takvi projekti nisu interesantni jer njih ipak ima smisla ponavljati.
Narativni šok i manipulacija igračevim neznanjem
Postoji posebna klasa igara koja se oslanja na nešto dublje od puke radnje ili izazovnosti – one koje ciljaju direktno na naša osećanja, očekivanja i emotivne reakcije. U srži im je da to postignu naglom narativnom destabilizacijom igrača, a to može da funkcioniše samo ako je igrač nepripremljen i bez predznanja o onome u šta se upušta. Spec Ops: The Line počinje kao najklasičnija vojna pucačina sa već poznatom postavkom: američki vojnici, haos na Bliskom istoku, jasne podele. Kako radnja odmiče, sve postaje napetije, i to do trenutka kada se dešava obrt i kada se sve ruši. Igrač, koji je do tada mislio da radi „pravu stvar“, suočava se bolnom realnošću da je on sam ono protiv čega se borio.
Sa druge strane imamo indie klasik zvan Pathologic koji funkcioniše drugačije. Ovaj ruski projekat vešto manipuliše neznanjem i tako od igrača pravi stranca i u narativnom i u smislu gameplaya. Mehanike su namerno netransparentne, dijalozi dvosmisleni, a pravila u tom svetu, koji izumire od bolesti, se stalno menjaju bez prethodnog obaveštenja. Čak ne znamo ni ko nam je prijatelj, a ko ima kobne namere, i upravo je u tome ključ: Pathologic celokupnu atmosferu i suštinu zasniva na nedostatku informacija.
U ovu grupu možemo uključiti i linearne horor igre koje se, isto tako, trude da neizvesnošću stvore strah i naprave jezivu atmosferu. Uprkos tome što radnju možemo kompletno zaboraviti, ipak neke stvari pamtimo podsvesno, tako da vraćanje na neke starije horor naslove i nema preterano smisla, pogotovo ako to radimo sa ciljem da budemo preplašeni.
Pathologic i Spec Ops: The Line su, kao što je jasno iz prethodnog dela, poprilično različiti, ali zajednička osobina im je da ponovno prelaziti i nema preterano smisla, jer može samo uništiti lepo sećanje koje nam je ostalo urezano u glavi.
Pričam ti priču
Nepravedno bi bilo izostaviti kategoriju igara koja celokupan svoj identitet bazira na priči koju želi da ispriča. To su tzv. walking simulatori koji ne nude mnogo izazova u klasičnom smislu, već nas vode kroz pažljivo osmišljen svet. Najbolji primer za to je Firewatch. Campo Santova kreacija ima za cilj da kroz napete i dobro odglumljene razgovore preko radija izazove jake emocionalne reakcije. Njegova snaga nije u tome šta igramo, već šta osećamo.
Problem je što se sve to može osetiti samo prvi put. Svaki sledeći ne predstavlja otkrivanje i ponovni doživljaj, već prisećanje. To ujedno znači da Delilah nećemo slušati otvorenog srca, nego analitički, tražeći možda neki sitni detalj koji smo propustili. Lutanje šumom više neće biti lutanje kada znamo kuda staze vode. Najbitnije od svega je to što i emocionalna neizvesnost nestaje, a bez nje Firewatch nije ono što zaista jeste.
I za kraj, da li igrati ponovo ili ne…
Sve dosad pomenute igre dele nešto zajedničko – to što zavise od prvog susreta sa igračem. Neke se zasnivaju na neizvesnosti, neke na manipulaciji neznanjem, a neke na jednostavnom nepoznavanju. Kad tog faktora nema, ostaje samo kostur koji predstavljaju tehnički aspekti, mehanike, grafika i nama već prepoznatljiv scenarij.
U konačnici, treba li takve igre probati ponovo? Verovatno ne, bar ne u klasičnom smislu. Nekad je bolje sećanje na nešto sačuvati onakvim kakvo jeste, jer kao ljudi imamo tendenciju da lepe stvari pamtimo još lepšim. Ako im se čak i vratimo, onda to treba da bude više iz radoznalosti nego iz nade da ćemo ponovo proživeti isto, jer ipak, slično kao u životu, nešto je moguće samo jednom istinski doživeti.
Ako želite biti u toku s najnovijim sadržajem, zapratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našem Discord serveru.
About the author
Neke igre treba igrati samo jednom!
Svako ko voli dobru knjigu ili film zna da se, s vremena na vreme, volimo vratiti i ponovo pogledati ključne scene, pročitati omiljeni pasus ili jednostavno iskusiti istu emociju iznova. Namerno sam iskoristio reč „istu“ iako sam potpuno svestan da za nju ovde nema mesta, jer, nevezano za to što nam je radnja poznata, vrlo je verovatno da ćemo svaki naredni put isto delo doživeti na barem delimično različit način. Video igre nisu drugačije po tom pitanju... Donekle, u isto vreme su i veoma različite, te zbog toga neke od njih možemo igrati iznova i iznova u nedogled, dok bi druge trebali iskusiti samo jednom. Video igre i prostor za eksperimentisanje Odgovor na pitanje zašto igramo igre iznova je dosta kompleksan. Svima je verovatno već jasno da je glavna razlika između video igara i ostalih medijuma u interaktivnosti sa svetom […]
Video igre su ultimativna umetnička forma beskonačnog potencijala
Ne znam da li je to samo subjektivni osećaj ili je zaista tako, ali smatram da se o gaming industriji poslednjih godina priča samo kroz prizmu novca – bilo da govorimo o zaradi kompanija, bilo o cenama video igara, bilo o ulaganjima itd. Iz tog razloga odlučio sam da malo skrenem sa tog narativa i analiziram potencijal koji ova industrija ima, a koji je zaista ogroman. Igre kao sinteza umetnosti Ako bismo se nekako vratili u prvu polovinu 20. veka, sasvim je sigurno da bismo sada razgovarali o nekoj izložbi u galeriji, nekoj knjizi, nekoj muzici ili možda nekim ranim verzijama filma. Ono što je zajedničko za sve ove vidove umetnosti u određenoj meri jeste težnja za ličnom ekspresijom, prikazivanjem nekih događaja ili nečem sličnom. Razvoj tehnologije je obezbedio veću pristupačnost, rasprostranjenost i kvalitet svih navedenih umetnosti, ali je u […]
Žanrovi video igara više nemaju smisla!
Verovatno vam je poznata sledeća situacija: otvarate neku digitalnu prodavnicu sa željom da pronađete novu igru. Filtrirate po žanrovima i kažete sebi: „Sledeće što mi se igra je neki dobar RPG.“ U sledećem trenutku dobijate pozamašnu listu igara koje nemaju mnogo toga zajedničkog – jedna je pucačina iz prvog lica sa skill treejem, druga je taktička avantura, a treća pak neki simulator. Sva ta konfuzija vas navodi da ipak potražite nešto jednostavnije, neki platformer, recimo. Tako, listajući listu platformera, tu vidite 2D igre slične Super Mariu, zatim neki roguelike poput Hollow Knighta i na sve to i poneku 3D avanturu sa zagonetkama. To sve ujedno dovodi do zaključka – možda nije problem u igrama, možda je u žanrovima. Žanrovi su smislen koncept koji u gamingu ne funkcioniše. Svima je jasno da mi kao ljudi imamo tendenciju da vršimo kategorizaciju praktično […]
Ljubavno pismo najboljem Elder Scrollsu u serijalu!
Počeću ovaj tekst u hvalisavom tonu i reći kako sam u prethodnih 6 meseci uspeo da odigram ceo Elder Scrolls serijal. Dobro, ne ceo; ipak se na listi nije našla Arena, sa kojom je sve davne ‘94. krenulo, kao ni 2 sporedne igre koje suštinski nemaju osobine koje definišu Elder Scrolls. No, sve ostalo – Daggerfall, Morrowind, Oblivion i Skyrim, uz sve ekspanzije – prošlo je kroz moje ruke i dovelo do smanjenog broja sati spavanja. Pravo je vreme da dam konačan sud i objasnim zašto mislim da je Morrowind vrhunac serijala koji će teško biti ikad nadmašen. Na raskrsnici starog i novog Mnogi ne znaju, ali originalni Morrowind je prvenstveno zamišljen kao nadograđena verzija Daggerfalla, što je uključivalo implementiranu celu mapu provincije Morrowind koja je trebala biti proceduralno generisana. Umesto mape od velikog okeana pa do granice sa Skyrimom, […]
Nemojmo praviti istu grešku i sa The Witcher 4!
Kao što je već svima poznato, The Witcher 4 je dobio šturi prikaz gameplaya na State of Unreal. Hajp se već oseća u vazduhu, nove teorije i diskusije o mogućem zapletu u priči se sve više pominju, a očekivanja da ćemo dobiti još jednu igru koja će definisati i obeležiti generaciju su sve rasprostranjenija. No, zastanimo za trenutak i postavimo sebi pitanje – nismo li ovo sve već videli i to više puta? Pre svega, treba krenuti od onoga što znamo zasigurno. The Witcher 4 je prvi u novoj trilogiji igara ovog serijala koja je smeštena nakon događaja iz The Witcher 3. To ujedno znači da je gotovo sa Geraltom kao protagonistom, te ćemo tako preuzeti ulogu Ciri, koja je dobro poznata svim ljubiteljima. Nakon prikaza tech demoa, nekako prirodno, internetom je krenula lavina pozitivnih komentara, ali treba biti svestan […]
Zašto je teško biti zao u igrama?
Razvoj video igara možemo posmatrati na različite načine i iz različitih perspektiva, ali nesumnjivo je da su od običnog medijuma za zabavu došle do toga da o nekima možemo pričati kao o umetnosti. Razloga za to je puno i u njih nećemo ulaziti, nego ćemo se fokusirati na jednu specifičnost vezanu za njih koju ćemo najjednostavnije nazvati beg od realnosti. Devedesetih godina gaming je dostigao dovoljan stupanj razvijenosti da već tada ponudi narativno iskustvo gde će igrač proživljavati priču najčešće izmišljenog junaka. Ne bi to bilo ništa revolucionarno da pri tom poduhvatu nemamo mogućnost da oblikujemo svog sopstvenog lika i da se tako sami uživimo u ulogu novog izabranog. Sa svime prethodnim u vezi, gaming je savršeno mesto za isprobavanje svega onoga što je nezamislivo u društvenoj realnosti. Stvarne posledice ne postoje, jer nema društvenih normi, osude, niti zakonskih regulativa […]
Related
Video igre su ultimativna umetnička forma beskonačnog potencijala
Ne znam da li je to samo subjektivni osećaj ili je zaista tako, ali smatram da se o gaming industriji poslednjih godina priča samo kroz prizmu novca – bilo da govorimo o zaradi kompanija, bilo o cenama video igara, bilo o ulaganjima itd. Iz tog razloga odlučio sam da malo skrenem sa tog narativa i analiziram potencijal koji ova industrija ima, a koji je zaista ogroman. Igre kao sinteza umetnosti Ako bismo se nekako vratili u prvu polovinu 20. veka, sasvim je sigurno da bismo sada razgovarali o nekoj izložbi u galeriji, nekoj knjizi, nekoj muzici ili možda nekim ranim verzijama filma. Ono što je zajedničko za sve ove vidove umetnosti u određenoj meri jeste težnja za ličnom ekspresijom, prikazivanjem nekih događaja ili nečem sličnom. Razvoj tehnologije je obezbedio veću pristupačnost, rasprostranjenost i kvalitet svih navedenih umetnosti, ali je u […]
Žanrovi video igara više nemaju smisla!
Verovatno vam je poznata sledeća situacija: otvarate neku digitalnu prodavnicu sa željom da pronađete novu igru. Filtrirate po žanrovima i kažete sebi: „Sledeće što mi se igra je neki dobar RPG.“ U sledećem trenutku dobijate pozamašnu listu igara koje nemaju mnogo toga zajedničkog – jedna je pucačina iz prvog lica sa skill treejem, druga je taktička avantura, a treća pak neki simulator. Sva ta konfuzija vas navodi da ipak potražite nešto jednostavnije, neki platformer, recimo. Tako, listajući listu platformera, tu vidite 2D igre slične Super Mariu, zatim neki roguelike poput Hollow Knighta i na sve to i poneku 3D avanturu sa zagonetkama. To sve ujedno dovodi do zaključka – možda nije problem u igrama, možda je u žanrovima. Žanrovi su smislen koncept koji u gamingu ne funkcioniše. Svima je jasno da mi kao ljudi imamo tendenciju da vršimo kategorizaciju praktično […]
Ljubavno pismo najboljem Elder Scrollsu u serijalu!
Počeću ovaj tekst u hvalisavom tonu i reći kako sam u prethodnih 6 meseci uspeo da odigram ceo Elder Scrolls serijal. Dobro, ne ceo; ipak se na listi nije našla Arena, sa kojom je sve davne ‘94. krenulo, kao ni 2 sporedne igre koje suštinski nemaju osobine koje definišu Elder Scrolls. No, sve ostalo – Daggerfall, Morrowind, Oblivion i Skyrim, uz sve ekspanzije – prošlo je kroz moje ruke i dovelo do smanjenog broja sati spavanja. Pravo je vreme da dam konačan sud i objasnim zašto mislim da je Morrowind vrhunac serijala koji će teško biti ikad nadmašen. Na raskrsnici starog i novog Mnogi ne znaju, ali originalni Morrowind je prvenstveno zamišljen kao nadograđena verzija Daggerfalla, što je uključivalo implementiranu celu mapu provincije Morrowind koja je trebala biti proceduralno generisana. Umesto mape od velikog okeana pa do granice sa Skyrimom, […]
Nemojmo praviti istu grešku i sa The Witcher 4!
Kao što je već svima poznato, The Witcher 4 je dobio šturi prikaz gameplaya na State of Unreal. Hajp se već oseća u vazduhu, nove teorije i diskusije o mogućem zapletu u priči se sve više pominju, a očekivanja da ćemo dobiti još jednu igru koja će definisati i obeležiti generaciju su sve rasprostranjenija. No, zastanimo za trenutak i postavimo sebi pitanje – nismo li ovo sve već videli i to više puta? Pre svega, treba krenuti od onoga što znamo zasigurno. The Witcher 4 je prvi u novoj trilogiji igara ovog serijala koja je smeštena nakon događaja iz The Witcher 3. To ujedno znači da je gotovo sa Geraltom kao protagonistom, te ćemo tako preuzeti ulogu Ciri, koja je dobro poznata svim ljubiteljima. Nakon prikaza tech demoa, nekako prirodno, internetom je krenula lavina pozitivnih komentara, ali treba biti svestan […]
Techplay.gg: pet godina epske avanture – počinjemo novo poglavlje koje će promijeniti pravila igre
Sjećate li se 2020.? Vrijeme kada je svijet stao, ali naša strast za gamingom i tehnologijom nije. U tim izazovnim vremenima, rodio se Respawn.ba, kao svjetionik u digitalnoj tami, mjesto gdje su se snovi o epskim pobjedama i tehnološkim čudima pretvarali u stvarnost. Pet godina kasnije, nakon epskih bitaka, level-upova i nezaboravnih trenutaka, Respawn.ba se transformira, evoluira, i ponosno postaje Techplay.gg! Ovo nije samo promjena imena, ovo je renesansa digitalne kulture! Zašto ova monumentalna promjena? Digitalni svijet se razvija brzinom svjetlosti, a mi želimo biti na čelu te revolucije. Gaming i tehnologija više nisu samo hobiji, to su sile koje oblikuju našu stvarnost. Želimo biti više od portala, želimo biti centralno mjesto digitalne kulture, mjesto gdje se strast, inovacija i zajedništvo spajaju u eksploziju kreativnosti. Zato smo odlučili da je vrijeme za rebranding koji ne samo da odražava našu viziju, […]
Zašto je teško biti zao u igrama?
Razvoj video igara možemo posmatrati na različite načine i iz različitih perspektiva, ali nesumnjivo je da su od običnog medijuma za zabavu došle do toga da o nekima možemo pričati kao o umetnosti. Razloga za to je puno i u njih nećemo ulaziti, nego ćemo se fokusirati na jednu specifičnost vezanu za njih koju ćemo najjednostavnije nazvati beg od realnosti. Devedesetih godina gaming je dostigao dovoljan stupanj razvijenosti da već tada ponudi narativno iskustvo gde će igrač proživljavati priču najčešće izmišljenog junaka. Ne bi to bilo ništa revolucionarno da pri tom poduhvatu nemamo mogućnost da oblikujemo svog sopstvenog lika i da se tako sami uživimo u ulogu novog izabranog. Sa svime prethodnim u vezi, gaming je savršeno mesto za isprobavanje svega onoga što je nezamislivo u društvenoj realnosti. Stvarne posledice ne postoje, jer nema društvenih normi, osude, niti zakonskih regulativa […]
Be the first to leave a comment